Експлозија

in #literature6 years ago


Смедерево пре експлозије. Извор: Википедија

Ова моја прича премијерно је објављена у 59. броју часописа за књижевност, уметност и друштвена питања Aureus Mons (Златни брег), у издању Смедеревске библиотеке.


Зврррррррррррр!



Не могу да се распасуљим од спавања. Нагло се окренух и у последњем моменту спасем будилник који је већ био у силазној линији са нахткасне да тресне о под. Искључим му звоно и притиснем га на груди. Срећан сам, разбио би се као звечка да је пао на под! Ономад, у трговинској радњи оног Јеврејина, оног ћивутина Леона Тајтацека дадох мал те не пола плате за ову конзерву од сата. Добар је, тачан је, и буди на време, ал џаба га било, кад звони за буђење, почне да поскакује и очас се нађе на ивици нахткасне, онда се суноврати и тресне о под. Мој колега Браца Ђинђин недавно даде Милету сајџији 4 динара за оправку. Платио је школу па увече кад навије будилник распореди два јастука на под између кревета и нахт касне, да спасе будилник, јер сви су Ђинђини мало тврђег сна. Нешто размишљам, да ударим ексерче насред нахткасне и за њега узицом вежем будилник, па нека ђипа колико му воља, а ја не морам да се штрецам да ће да се разбије.

Сиђем степеницама у трпезарију. Моја сестра седи за столом на коме је тањир уштипака, које је малочас напржила.

— Ајде Мишо, оладише се уштипци.

Доручкујемо топле уштипке са кајмаком. Пазарним даном, четвртком, кренем на посао сат времена раније, на путу до калемегданске пијаце прођем поред: општине (где сам запослен), цркве, поред Курдијанове пржионице кафе, поред кафана Солун, Битољ и Јадран (Жике Дурдућа), и већ сам на калемегданској пијаци. Уживам у овом народском метежу, у пијачном жамору. Умијем се водом са чесме на калемегданској пијаци, која отиче у велики алов из којег се напаја марва, која је доведена да је продају на пијаци. Док сам се умивао спазим поред алова потковицу и велики, потковичасти блокеј, вероватно отпао са штикле неке официрске чизме. Сагнем се покупим их, и једно ексерче, помислим, требаће ми да њиме укротим будилник. Попричам са људима, са пијачарима и трошаринцима, па кренем у општину на посао. Успут мало прекорим Авакума бозаџију за неку обавезу око плаћања општинских дажбина. Све нема да плати, а ево га купио нова комбинована колица за ладну бозу и сладолед. Кренем у општину и успут, као и обично, свратим у кафану Солун, где ме за столом у башти већ чека колега из канцеларије Борислав Николић, – Браца - Ђинђа, чувени фудбалер фудбалског клуба Ђурађ. Све њих, Николиће, зовемо Ђинђе, по баби, Ђинђи. Само што сам сео келнер, потркуша, Првослав донесе две турске кафе са рахатлуком. Извадим оне две потковице и звекнем их на шарени столњак.

— Е, Брацо, одувек је било, знаш оно „Ко рано рани, две среће граби“. Задовољан сам да буде само једна срећа, а ову другу поклањам Теби и оном нашем намргођеном шефу, господину Стеви Стојановићу. Mа, воли он нас него тако, стално тренира строгоћу, кињи нас.

— Дај Боже да се твоја срећа мало прелије и на нас. Е, мој Милоше – Мишо Јовановићу, имаћемо данас посла, преко главе, колико хоћеш, а види колика је спарина, од сабајле. Види шта се народа, запреге и марве слегло на Калемегданску пијацу. Ајд, да посрчемо ову кафу па да бегамо на посао, знаш какав је онај наш шеф, господин Стева, ревносан и строг.

— Право кажеш, Брацо, ево још четири минута имамо на располагању. Увек ми каже шеф Стева кад ћу да престанем да се бенавим. Ауууууу, сад морамо трчећим кораком у општину на радна места, ено шефа, господин Стева већ је на прозору наше канцеларије, срдито нас гледа, врти главом.

Поче нам радни дан уз шефовску грдњу. Извинули смо се за своју неозбиљност, покуписмо све књиге и печате, као и сваког четвртка, пазарног дана, те пређосмо у кафану Солун и у башти на два састављена стола, до улице раширимо књиге и печате, и поче навала, народа. Браца и ја смо заводили пијачнине издавали сточне пасоше, трошарине, разна уверења… Шеф, Стева је мотрио на нас, контролисао, оверавао и наплаћивао таксе. Био је данас особито љут и као и увек озбиљан. Око један сат дође сељак из Кулича, урадим му брзо папире за јуницу и једно бикче и упитам га:

— Има ли још много на пијаци?

— Ма, јок, бре, ја сам канда задњи, пијаца се растура, многи журиду на онај воз у два сата. Џаба је било, ова врућина нам преседе, ово данаскице је најтоплији дан у Смедереву од како памтим. Ко да ће пропаст света, ово не дизиђе на добро!

Завршим са сељаком, издам му папире за стоку, па се протегнем и слатко зевнем. Господин Стева ме гледа па ће:

— Ајмо, кући, ако је за вајду доста је за данас, изгибосмо ко жути мрави од посла и ове врућине.
Него господине Стево да Вам наручимо пиће Браца и ја у знак извињења за ону јутрошњу неозбиљност.

— Важи, али немојте да вам се то више деси, није лепо каснити на посао.
Што се тиче данашњег дана, ако изузмемо јутрошње закашњење, могу да вас похвалим за марљивост. У то име частим и ја вас дуплом туром. Првославееее, дај пиће, дуплу туру!

Шеф Стева сручи дуплу ракију на екс. Јес да је врућина и да смо уморни, али је леп штимунг, опуштено пијуцкамо а ракија ради своје. Мени ђаво не да мира. почнем нешто, онако младалачки, да се бенавим, па подбодем шефа, ненадно за нашу јучерању странку, баба Јокe кафеџике ћерку, госпођицу Живку, младу, црномањасту професорку филозофије у гимназији.
Обратим се Браци:

— Како му се само, нашем шефу, свезао језик, па се збунио, кад је требало да јој изда неко уверење, мислим, дотичној персони, његовој слабости, црномањастој госпођици професорки. Да му ми, онако, као млађе колеге, не притекосмо у помоћ ко зна како би се то завршило, мислим са тим уверењем. Шта ћеш ми смо колеге, треба да се помажемо, да се ослонимо једни на друге, јел тако колега Брацо.

— Јест, бре Мишо, него ја мислим да господина Стеву није страх од госпођице Живкице, него има прпу од њеног брата Жике Бољшевика, знаш оног високог костоломца што игра са Боњом бека у Трговачком. Они су посакатили пола навале подунавске фудбалске лиге. Лопта може да прође ал играч никако. Кој зна како би прошао и наш шеф, тата Стева. Иначе наш господин Стевица је стари шармер и шмекер по питању женскиња. Француска школа, бато мој, него шта.

Господин Стева се на то кисело насмеја, помало збуњено покупи печате у торбицу а књиге под мишку, позва келнера и устајући рече му:

— Првославеееее, дај овој чаланкурији још једну туру пића и кажи им да ми се не обраћају док не порасту и уозбиље се. Ајд, сад, уздравље, одо ја кући, а и ви да идете кући, зар сте мало радили по овој врућинчини, видите да вас ударило сунце у главу па само булазните и блебећете. Ајд, уздравље, фајту вам вашу бећарску.

— Наљути нам се тата, Стева, мој Брацо, шта ћемо ми без тате. Ма, кој зна зашто је ово добро. Идемо и ми кући, да се одморимо, зар смо мало посла данас претурили преко главе. Еј, сачекај мало, погледај лево, ове прекрасне четири женске са коферима, погледај ону лепојку са амрелом, лево, до пута.

— Ауууу, какав је то празник за очи. То су ти глумице, иза њих је читав ансамбл Народног позоришта из Новог Сада, журе на воз што у 14 часова полази за Београд са преседањем у Малој Крсни.

Сви гости, а и ми, у башти кафане Солун устадосмо и скинусмо шешире да поздравимо уметнике, махнемо им и пожелимо срећан пут. Потом, Браца и ја кретосмо кући, идемо у истом правцу. Застадосмо код чесме испред Гимназије, да се умијемо, па продужисмо поред Кузмановићеве задужбине. Станујем преко пута кафане Пролеће, у дворишту испред Ћирићеве кафане. Ту се растадосмо, а Браца продужи према Царини, до Ладне воде. Кућа му је узбрдо од Живка, колара, где се рачва пут за Царину и Пегавац.

Сека завршава са мотањем кануре вунице.

— Ево Бато, све је спремљено, чекали смо те да дођеш, па да заједно ручамо.

Ручасмо сви заједно. Тата Радослав, сека, брат Предраг и ја. После ручка одох степеницама на спрат у своју собу. Извадим из торбе потковице и бупнем их у фијоку од нахткасне, а ексерче закуцам на сред нахткасне, те за њега узицом вежем будилник, па му промрмљам, онако себи у браду, тепајућим гласом:

— Казаљке су ти на 2 и десет, спасао сам ти живот. Више не можеш да се разбијеш, једино можеш да се обесиш и да висиш везан за ногицу, без последица.

— Ц, ц, ц, ц, ц, види мене разговарам са будилником. У праву је мој шеф господин Стева кад каже да булазним и бенавим се и да би требало да се оженим, да се смирим. Попио сам три ракије, ма, што пијем кад ми шкоди?

Таман почео да ме хвата дремеж, кад чујем онако дремљив неку грмљавину. Помислим, било би лепо да падне киша. Опет нека удаљена грмљавина, начуљим уши и помислим, грми негде далеко на пречанској страни. Одједном старашна експлозија, нешто тресну, па се стропошта на мене. Ништа не видим јер се дигла нека прашинчина, гареж… Не могу ни да се помакнем, на мене се сручио каратаван, летве трска, прашинчина. Напољу кукњава, запомагање, коњи њиште и стално неке експлозије, грмљавина, лелек… Ма да нас неко не бомбардује, ил гађају варош топовима? Једва се искобељам из гомиле шута и тумарајући преко шута у соби чујем панично дозивање и запомагање:

— Секо, Педо, таааатааааа, Мишооооо! — Дозивамо се у срушеној кући.

Степенице за доле срушене. Кроз полупани прозор сиђем некако на грану од кајсије, па у двориште, и онако у гаћама, сусретнем се са господином Стејићем, гимназијским професором. И он у гаћама, сав чађав, запрепашћено и уплашено ме упита:

— Господине Јовановићу, шта се дешава? Јел ово можда судњи дан?

Гледамо около готово све куће без кровова и свуда кукњава и запомагање, тутње неке потмуле експлозије, доле из вароши, као да ће се сваког тренутка земља отворити. Из тврђаве куља дим, заклонио сунце и чују се експлозије. Немачки авиони надлећу Смедерево, али не бомбардују. Сетих се да је немачки војни аеродром у Ковину. Нико не зна шта се одједном десило, да се у мах догоди толико разарање. Збили смо се, ми ближе комшије, нагађамо шта се збива. У нашем дворишту се нашао комад вагона и један путнички кофер, који се разбио кад је, ко зна одакле, пао у наше двориште и из њега се расула садржина, нечија одећа. На улици из правца центра према Царини креће се колона унезверених, уплашених људи, неки, плачу, запевају, запомажу. Из ове тужне бежаније издвоји се татин колега Милорад Андрејић, у железничарској униформи, прашњавој, са одваљеним рукавом, са протезом уместо леве руке, на раменима држи малог Велибора, од четири година, који плаче, а његова жена Лепосава – Поја држи за ручицу Зорицу, нешто старију од Велибора. Мој тата Радослав, железничар, крете колеги и побратиму Милораду у сусрет, онако у гаћама:

— Колега и побратиме Милораде, шта се, за име Бога, десило? Иди Секо ако Бога знаш, нађи у оном нашем кршу ведро или неку тестију, те донеси са рингловске чесме воду, да се умију ова деца, види како су мусави а и ми, да се умијемо.

— О, побратиме мој ништа ми није остало од куће. Срећа да ми је фамилија била у башти, у ладовини од оног мигавца поред Петријевског потока. Ево кретосмо, како смо се затекли. Ни железничарски сат лонжин није преживео, ево, напукло му стакло и зауставио се кад је било четрнаест часова и четрнаест минута. Малог Велибора експлозија бацила у јендек поред пруге. Не питај, дете добило фрас. Шта се десило? Десило се побратиме, десило се, најгоре, катаклизма, мој побратиме, не питај, експлодирала муниција коју су Немци месецима камарили у у Jеринином граду, у тврђави. Одлетео читав воз, који је нажалост каснио петнаестак минута, са поласком, у њему је било највише ђака, био им је последњи дан у овој школској години. Био је и ансамбл Новосадског народног позоришта, као и увек, пазарним даном пун воз. Ко зна како бих и ја прошао да нисам кренуо да погледам скретницу у близини моје куће, а успут свратих кући да оставим неку живину што је купих јутрос на Калемегданској пијаци. Кад сам ушао у авлију и био на капиџику од баште, одједном експлозија, која ме одбаци,те заједно са капиџиком и оном живином паднем на свињац. Кад сам се мало прибрао чујем моје како запомажу.


Рушевине кућа након експлозије. Извор: Википедија

Швапски авиони опет надлећу. Ништа не слути на добро. Решисмо да кренемо код брата Младена, који је млад железничар, отправник возова у Коларима. Пронађосмо у рушевини нешто што би смо понели и кренусмо у бежанију. Кад смо били код рингловске чесме и таман да скренемо, полудесно за Царину, и даље наставимо пут за Коларе, лево путем од Горње ваге нам се прикључује, мој брат Младен у железничкој униформи са снајком Наталијом и децом Ђорђем и Милицом. Био је у гостима, у тазбини кад се ова катастрофа десила. Изљубимо се и исплакасмо од радости да смо сви на броју, да смо живи, да смо здрави. Тако скупа настависмо за Коларе, праћени повременим експлозијама, димом…

Кад смо се мало смирили и опоравили, вратимо се у недељу возом из Колара у Смедерево. Воз није ушао у станицу, јер напросто, станице више нема, већ стаде, пре станице између дрвене ћуприје на језави и ложионице. Одатле пресечемо према кафани Пролеће. Кад смо од Ћирићеве кафане скренули према нашој кући лопови, кад нас угледаше, испустише из руку нахткасну из моје негдашње собе, прескочише плот и побегоше према Гаравом сокаку. Приђем, са стране нахткасне виси будилник привезан узицом. Узмем га онако прашњавог и чађавог, пљунем му на стакло од циферплатна те га обришем. Казаљке су означавале два сата и четрнаест минута. Засигурно је стао, кад је треснуло, кад се десила најјача експлозија, кад се срушио кров куће. Поставим га на ногице онако везаног, за нахт касну те се придружим мојима, пребирамо по рушевини. Одједном се, од капије, са нахткасне, огласи будилник.

Звррррррррррр!




Центар града након експлозије. Извор: Википедија

* * *

Смедерево је у четвртак 5. јуна 1941. године у 14.14 сати задесила трагедија, највећа у његовој историји.

Немци, окупатори су у смедеревској тврђави ускладиштили експлозивна средства. У моменту експлозије било је преко 800 вагона: граната, бомби, муниције, барута, горива… Сасвим довољно да Смедерево услед силине експлозије буде сравњено са земљом. Испред тврђаве је била железничка станица. На перону путнички воз. По реду вожње полази у 14.12 сати. Воз касни 2 минута, кобних 2 минута. Креће у 14.14 сати. Међу жртвама, преко 1200 путника. Само је шесторо преживело, сви рањени. Сматра се да у историји железнице није било несреће са већим бројем изгинулих путника.

Тужно је Смедерево, порушено, девастирано. Трећина становништва је смртно страдала. Они који су преживели размишљали су да подигну Ново Смедерево на другој локацији…

Sort:  

Одличан почетак @hadzijaz, срећно!