Куд се деде Немањића благо #4

in #teamserbia7 years ago

Загонетни старац

Неке чудне концентричне кругове, пречника већег од десет метара у спољном, и око пет метара у унутрашњем делу, у правилном обручу спаљене траве у ливади свог оца Јездимира, у више наврата, надомак Соколице, видео је 1954. године, тада десетогогишњи момчић Милољуб Белић. Исте кругове виђале су, неколико година касније и тек задевојчене, Милољубова сестра Нада Милинковић и њена другарица Нада Златић које су у ливади изнад зидина старог утврђења чувале своја стада. Оне су у младости често боравиле на овом простору, познавале су скоро сваки камен и, искрено речено, плашиле се свега непознатог што се дешавало у шуми око Соколице. И други мештани који су овде провели детињство кажу да су чули од својих деда и баба да су кругови спаљене траве уствари „вилинска кола“, и да их ваља заобилазити у великом луку. Кажу да због њих олује и громови одувек заобилазе Соколицу и ливаде које је окружују. Чобани су зато за време великих непогода увек журили под Соколицу.

 Ту је увек било најсигурније, и под великом стеном са уклесаним крстом и секиром су се осећали некако заштићено. Овдашњи људи, који су и за време зиме ишли у планину по сено и дрва причају да се снег око Соколице брзо топи, јер из недара пећина долази топлота, која кроз пукотине у стенама избија на површину.

 Постоје и сведочења да су ту, око Соколице, некада постојале и неке оловне цеви пречника десетак сантиметара, које су вириле из земље, и које су одводиле ваздух у подземље, али да су оне уништене, јер су их ископавали и секли овдашњи ловци да би од њих правили сачму за пушке.На нека чудна збивања око Соколице указивао је и Островац Миладин Игњовић:– Као дете, негде по завршетку Другог светског рата, чувајући стоку, заспао сам на дну Мијушковића ливаде, у хладу великог бреста. Кад сам се пробудио, на стотинак корака даље, угледао сам огромног старца са дугом белом брадом, који је замицао у шуму. Чинило ми се да не хода по земљи већ лебди. За њим, мирни као домаћи пси, ишло је неколико вукова и лисица. Кад је старина зашао у честар, за вуковима је кренуо иако је био сапет ујаков коњ Ђуро, као вучен неком невидљивом силом. Једва сам га зауставио и смирио. Њиштао је и рзао и дуго стајао погледа упртог у шуму у коју је старац отишао...

Причу Миладина Игњовића, изузетно честитог и побожног човека коме је изгледа, кажу, било суђено да сретне старца званог Теодосије, запамтило је пуно његових рођака и пријатеља. Слично искуство је имао и Миладинов рођак Тудеша Игњовић. Он је 1965. године на једној игранци у Задружном дому неким својим друговима из фамилије Срнић причао да је видео старца високог као осредње дрво, који се, са штапом у једној и крстом у другој руци, од Малог Клика брзо, не осврћући се на сељаке који су пластили у својим ливадама, журно хитао у правцу Соколице.– Нисам веровао својим очима и чинило ми се да сањам. 

Старац као да није ходао по земљи. Дуга мантија лепршала је на ветру, седа коса му је као перчин допирала до испод појаса. Имао је велику браду и још један велики крст који му је око врата висио на сребрном ланцу. Нестао је у пролазу према зидини старог града, и изгубио се негде међу рушевинама. Био сам знатижељан па сам кренуо за њим. Али, нестао је без трага. Испод пећине видео сам козу која брсти лишће. А зна се, у то време нико у селу није имао козе. Било је то законом строго забрањено. Дуго сам се распитивао чија је. И, нисам сазнао... причао је Тудеша Игњовић.Седокосог испосника на потесу близу пећине видели су давних година и браћа Драгослав и Сретен Ђоковић, али и један старац из породице Кузмановић, који се тих дана тек вратио из заробљеништва из неког од злогласних логора у Немачкој и који није желео да му се, после свега што му се догодило, помиње име. Он је, како мештани Остре кажу, и једини живи створ који је са загонетним испосником прозборио коју реч, али о томе није желео да прича ни са својим најближима. 

Знао је то само његов син јединац, али му је отац забранио да о томе говори. Ђоковићи су тврдили да су калуђера видели како се умива на поточићу испред пећине, и таман кад су хтели да приђу ближе и да се са њим поздраве, он је журно замакао иза једне веће стене у подграђу зидина некадашњег града, и некуд се изгубио без трага.