My life abroad - part 1 - Before going
Tokom rada u građevinskoj firmi „Mostogradnja“ tražio sam drugi posao. U firmi se uveliko govorilo da će privatizacija promeniti život svima nama i da je potrebno samo malo strpljenja.
Prvo se pričalo da nas kupuje preduzeće Alpina, pa onda veliki Štrabag. Sve to kod mene je rađalo nadu da će biti bolje, a nadao sam se da ću od svog rada normalno živeti. Nisam se oslanjao samo na nadu, želeo sam da dam sve od sebe na putu ka normalnom životu. Redovno sam gledao sve oglase za posao, konkurisao kad pomislim da ima i malo šanse. Za svo to vreme samo dve firme su mi ponudile posao. Uslovi su bili lošiji od onih koje sam već imao.
Sa konja na magarca nisam prešao. Onda se pojavio oglas u kome jedna građevinska firma traži više ekonomista za rad u Rusiji. O inostranstvu sam maštao kao student, raspitivao sam se gde i kako je moguće otići. S obzirom da sam ekonomske struke, a nisam odlikaš ni kapacitet da odem zahvaljujući velikoj kompetentnosti, a uz to znanje engleskog nova je prepreka, šanse su zanemarljive. Davno sam to shvatio i prestao sam da gajim iluzije. Život me je odveo i na drugu stranu, radio sam poslove u kojima nisam stručno napredovao. Nažalost od struke sam se čak udaljavao.
Mostogradnja je bila prva firma u kojoj sam se zaposlio u struci. Pre toga sam oko šest godina radio sve i svašta. Mogućnost da se firma privatizuje povećavala je i moje mogućnosti. Bez obzira na to taj oglas za posao u Rusiji ozbiljno je raspalio moju maštu. Bio je novembar i dobio sam poziv da dođem na razgovor za posao. Otišao sam uzbuđen ali bio sam dovoljno pribran. Razgovarao sam sa direktorom firminog predstavništva u Beogradu i sa generalnim direktorom.(to tada nisam znao). Išlo mi je u prilog što sam fizički, vizuelno ličio na jednog ekonomistu koji je već radio kod njih, a čijim radom su bili zadovoljni. Rekli su mi da će za mene sigurno biti posla. Obećali su da će na vreme javiti, i da to neće biti pre marta sledeće godine. Rekli su mi da ću raditi u jednom od tri grada čija imena su i rekli. Meni su to bili nepoznati gradovi i od ta tri zapamtio sam samo grad Ufa. Gledao sam na internetu gde se nalazi, čitao sam o njemu, ali izgledalo je uzalud. Prošao je ne samo februar već i jul. Na tu poslovnu varijantu više nisam računao. Onda je usledio telefonski poziv. Zvao me je direktor predstavništva te firme i rekao mi da ako sam i dalje zainteresovan za posao u Rusiji treba da dođem kod njih na razgovor u petak u 10 sati. Planirao sam da odem i ako nisam bio optimista. U petak u 8 sati moj direktor u proizvodnom centru rekao mi je da u 9 sati dolazi delegacija firme Štrabag i da pripremim sve podatke o troškovima koji se odnose na tekuću godinu. Naglasio je da ću na njihova pitanja morati ja da odgovaram.
Odmah sam nazvao budućeg direktora i molio ga da odložim razgovor o poslu u Rusiji. On je govorio da je odlaganje nemoguće, jer generalni već u 11 sati kreće ka aerodromu. Na moje izvinjenje za nedolazak odgovorio je videćemo možda će nešto da se pojavi narednih meseci.
Bilo mi je žao. Delegacija Štrabaga je došla, mene nisu ni pozvali na razgovor, otišli su a ja sam bar tako mi se učinilo ostao bez još jedne šanse. Ipak ponovo je usledio telefonski poziv. Pitanje je bilo da li zaista želim da radim u Rusiji. Na moj potvrdan odgovor direktor predstavništva mi je rekao da on odlazi na godišnji odmor a u ponedeljak će me na razgovor pozvati jedan njegov kolega. Kako je rekao tako je bilo. Otišao sam na razgovor i njihov ekonomista Vojin Kostić razgovaro je sa mnom. Insistirao je da u Rusiju krenem odmah. Na moje pitanje šta znači odmah on je rekao sutra izvadiš vizu i prekosutra ti kupimo kartu. Potpuno neočekivano našao sam se u situaciji da ne znam šta ću. Ponudu nisam mogao ni da odbijem ni da prihvatim. Podsetio sam kakav je dogovor bio u novembru. On je tvrdio da ne mogu da čekaju. Razišli smo se uz moje obećanje da ću o svemu razmisliti i da ću ga sutra nazvati da se dogovorimo šta i kako dalje.
Goran