Где се небо огледа у тамном вилајету...

Поздрав заједницо!

Да вам кажем право - пре неки дан кад сам сазнала за овај @TeamSerbia конкурс фотографије о води, прво што ми је пало на памет, онако скроз инстант, јесте где ја икада могу да учетвујем са својим Тесла телефоном у неком такмичењу везаном за фотографију,кад такмичење знати надметати се, а онда у том надметању треба да мерим снаге са људима који имају оне профи, савршене апарате, који дају профи, савршене фотке. И поред моје велике љубави ка фоткању, то је, канда, узалудно. Онда сам се сетила да имам једну јако добру пријатељицу, сликарку, такође заљубљеника у фотографију и познаваоца исте, која је једном испод свог неког поста написала најдивније речи о фотографији икада. Не могу сад да цитирам тачно, али поента је била да је лако бити добар фотограф са добрим апаратом, али да фотографија није само савршени угао, чистоћа, резолуција. Фотографија је и преламање цветлости, игра зрака и таме, и случајно ухваћен несавршени тренутак, и осећај у нама у тренутку када је нешто довољно битно да га забележимо било каквим објективом. И када је уопште резолуција постала важнија од оног савршеног тренутка у вечности када одлучимо да нешто једним нашим кликом постане заувек бесмртно? Када некада не будете имали ништа да мислите, мислите мало о томе.

А онда, онда сам се сетила и још нечега: сетила сам се ове воде.

Па размишљам... Да ли је то што има људи са бољим објективом од мог довољно добар разлог да од вас сакријем ову лепоту? Па ипак није. И просто не би било фер.
Знате за ону стару, не знам ко је тачно рекао, како се живот не мери бројем удисаја, него тренуцима који нам одузимају дах? Иако се поменута мисао скоро па претворила у неку флоскулу и чујемо је или прочитамо ко зна колико пута, да нам постане мука од ње, морам да признам да има и помало истине у овим речима. Када сам ја пре једно пар недеља видела ову воду, рекла сам себи: да, то је тај тренутак. Онај јединствен тренутак у вечности када стане све око вас, када вам се шире зенице од чуда и од лепоте, када ћутите можда пар минута и схватите да сте се нашли у оној ситуацији када буквално не можете да пронађете реч, ни једну једину, којом бисте описали лепоту коју видите. А тако вам фали та једна реч, јер барем толико мало, барем ту једну реч захвалности дугујете природи за осећај који вам је пружила. За осећај којим се мери живот.

И да вам коначно откријем, пошто сам сигурна да вероватно 90 посто вас не зна где се налази ова лепота.
Како каже мој наслов, у овој води се огледа небо. Није му ни тешко, јер се ово језеро налази на 1488 метара надморске висине. Ова вода, ова лепота, у једном великом тамном вилајету, на једној прелепој ничијој земљи, на горама које су рађале историју и хероје, налази се на планини Шатор (1872 метара надморске висине), и управо тако се и зове, Шаторско језеро. Нећу вам причати географску ширину, дужину, координате и положај, који путеви воде до тамо и слично, свега тога има и на Гуглу. Могу вам рећи да се планина Шатор налази буквално између Ливањског и Гламочког поља и да јој то даје још импресивнији изглед када је посматрате из далека. Онда кренете ка њој и возите се неким фантастичним пределима који највише подсећају на неке сцене из филмова. Огромна, предивна пространства, задивљујући пејзажи, као што рекох, мислили сте да тога има само на филму, односно негде у Америци. Али не, то је Босна - најлепши тамни вилајет под Сунцем. Онда кренете да се пењете и пењете и пењете, пресрећете камионе са балванима, шумаре и дрваре, наилазите на препреке на путу и пењете се и пењете, пењете. Онда у једном тренутку, због природе терена, морате да изађете из свог аута и почнете да дишете. Онда настаје нека чудесна тишина, неки непоновљиви и несхватљиви мир. Ходате узбрдо неких петнаестак минута можда, и ту сте: стигли сте до планинарског дома. Напуштеног и руинираног, иначе, на жалост. И онда питате оног неког ко вас је ту повео зашто вас је преварио и где је то чувено језеро, јер се налазите на 1400 и нешто метара и око вас је само густа шума, изнад вас пречисто плаво небо и врхови и обронци планине који се помало страшно надвијају над вама. Али, природа је лепо сакрила свој драгуљ. Пењете се још мало и онда, одједном, потпуно неочекивано, у малој удолини испред вас изрони ова лепота. Шаторско језеро.
Површина воде готово стаклена, боровина шири свој опијајући мирис, а вода зелена и скоро потпуно прозирна. Језеро је дугачко 200 метара, широко 100, а дубоко око 7. Вода је предивна, чиста, можете је слободно пити. Кажу да је у августу вода толико топла да се са уживањем можете купати у њој, док се на једном делу језера, опет оном најудаљенијем, налази извор просто ледене воде која окрепљује и тело и душу. Иначе, вода је зелена од биљке која се налази на дну, (биљка се зове potamogeton), а толико је провидна и чиста да све до дубине од 4 метара видите читаву подводну шуму. Не знам шта бих вам још рекла осим да лепота овог места завређује сваки метар који сте прешли да би сте стигли до њега.

Ако вас икада пут, живот, или једноставно срећа одведе у Босну, у најлепши тамни вилајет под Сунцем, не заборавите да одете до Шаторског језера. Гарантујем вам, бићете богатији барем за један од тренутака којима се броји живот.