Књижевно путовање по цетињском сунцу: "Кад га виђу ђе се смије млад"

Извор

 Ко међу нама, без дужног поштовања, може причати о великом Његошу. Ако не због личног афинитета, а онда због несумљивих књижевних, духовних, историјских и других бројних заслуга којима нас је овај велики песник задужио. Онај ко је једном ишчитао танка слова владикине душе, тај се обрео у мору вечне потраге, блискости, немира и заветне борбе која од искона не престаје да тече. 

Њен извор мирно заспао под снеговитим Ловћеном. Запита се човек понекад, онако његошевски: „Чему сва та борба? Зар само да владику кујемо у звезде?“ Но ако не верујете да звезде још постоје и сјаје, ви одмах пут Ловћена и мирне цетињске котлине не би ли на лицу места кушали боје његове немирне душе. Овде се Његош са звезда спустио међу народ да изрече печал своју, познату, искрену, једноставну и блиску.   

Извор

 Прво пролећно сунце. Из лепе Подгорице крећемо пут Цетиња, срећни што посећујемо место Његошевог боравка. Мој водич била је рођака Љубица. На путу свратисмо до лепе Ријеке Црнојевића и посетисмо Обод, Ријечки град. Ту заспали остаци прве српске штампарије. Чува их један дивљи зелени ловор и добри ријечки мештани.

Након колевке књижевности закорачисмо у мало и успавано суботње Цетиње. Око нас високе, а уске улице. Када њима ходаш висок си до неба. Пустиш глас, он путује широко. Онда се одбије од прве кршевите планине, те ти се мек и умиљат врати. „Ово је Његошева душа“, помислих. „Уско, а широко. Питомо, а дивље.“  

Извор

 Око нас кршни Цетињани. Ходају високо подигнутих глава. Поглед пуца право. Седе на првом сунцу и испијају кафе, прозборе коју о животу. Љубица прича о њиховој нарави. „Лијени су, духовити, поштени, патријархални. Чувају обичаје вјековима. Богами, умеју и да куну. И даље се држе крвне осете. Тако црног хумора нигдје нема. Овде је петак пазарни дан. Сви изађу у варош. А кад дођеш, буди сигурна да ће те ваљано и честито угостити. Овде је свака ка Нјегошева.“ Погледом тражим владику Рада. Могао би бити сваки од пролазника. Ево га нађох. Он је свако цетињско сећање, сваки човек, кршевита планина...  

Извор

  Испред нас осванула Влашка црква, посвећена Пресветој Богородици. Њен неуморни чувар, старији човек, прича нам о историји цркве. Уто почиње и своју причу. Изгубио је сина негде у Будви. „Божија воља“. 

Даље цетињски корзо, Црква на Ћипуру и чувени Цетињски манастир. Манастирска ризница чува велике светиње. Ту пажљиво леже честица Часног крста, мошти светог Петра Цетињског и рука Јована Крститеља, као једна од највећих православних светиња. У Цетињској осунчаној души опраштате се са сликом страног владике који иза озбиљног погледа чува мистерију, озбиљност и дубок терет. На јутарњем сунцу смеши се један нови доброћудни Његош. Камен му се са душе расуо по цетињском кршу. Живот овде тече полако. Моја рођака Љубица одводи ме до Двора краља Николе. 

Жена која чува музејску поставку двора скувала себи кафу, те јој мрско да устаје. „Успните се саме горе. Не идите иза црвене линије и не сликајте. Свијетло је горе десно.“ Мирно наставља да пије кафу, а нама у руке даје имовину краља Николе. Збуњено почесмо да копамо по мраку и палимо светла не би ли сагледале богате одежде краљице Милене. „Богами, знали су ови Црногорци како треба живети“.  

Извор

Одмах прекопута Биљарда, резиденција Петра II Петровића Његоша. И ту нас слично дочекаше. Љубица рече да је из Ријеке Црнојевића, те нас одмах пустише унутра. „Нећу вам наплатит, ја не могу ићи горе. Погледајте, па изађите доле лијево.“ Овде већ не одолех пориву да не будем узоран студент књижевности, те кренух да тумарам Биљардом попут рођене куће. 

Музејски експонати су овде душа Његошевог дома. Прелазим ноншалантно погледом преко Његошевог тестамента, биљежнице, оригиналних рукописа, ковчега његове мајке, радног стола, портрета... Застадох на његовом читком и уредном рукопису, а затим и на билијару који тријумфално привлачи и најнезаинтересованије погледе. Замислих озбиљну Његошеву фигуру како потеже билијарски штап. Сада је све било тако лако разумети. Пружих руку владики Раду. Нестаде Његош, далек и стран. Све оне бриге и превирања душе и тешки стихови, под цетињским првим пролећним сунцем, избледеше. 

Видех једног доброг и питомог Рада који на поверење свима који дођу пружа осмех и мир. Обукосмо и црногорске ношње, те прошетасмо лепим улицама, поносно и усправно. Понегде који осмех и поздрав. Мир над цетињским манастиром. Поглед пуца право.  

Извор

 Књижевност више не изгледа као далека прича и историјски путоказ. Књижевност је овде живот, борба и луча која светли за будуће нараштаје, зрно наде које чува клицу истинског живота. Спушта се мрак. Над нама је небо затворено. Нема плача ни молитве, само мир. Под Ловћеном се опраштамо са нашим Радетом. И мада смо се можда још давно упознали, чини ми се да први пут видех Његошево лице истински ведро и обасјано.